Pojam inteligencije i među ljudima je, i tokom istorije, ali i danas relativan pojam. Mnogo je lakše odrediti ko je niske inteligencije nego u uporedbi dve osobe odrediti ko je inteligentniji. Među životinjama, to je još teže utvrditi. Mnogim testovima pokazalo se da ono što domaći psi lako reše, u tome vukovi greše iz pokušaja u pokušaj. Iskustvo je pokazalo, da je uprkos znatnom treniranju za njih gotovo nemoguće da razumeju poruku svoga gospodara. S druge strane ti divlji kanidi ne smatraju se tek tako jednima od najinteligentnijih životinja. Njihova sposobnost prevazilaženja prepreka u surovoj prirodi je izuzetna: formiraju čopor da bi lakše preživeli, uspostavljaju hijerarhiju kako bi čopor bio što snažniji, oprezni su u lovu kako bi svaki član ostao nepovređen, uspevaju da pronađu hranu i sklonište u surovim uslovima. Ali ako smestite vuka u grad obuzeće ga strah i neće znati kako da se ponaša.
Inteligencija pasa povećava se izlaganjem različitim uticajima i nadražajima iz prirode. Ulični psi uče i o saobraćaju. Takvi geni se kasnije prenose na potomke. Mnogi teoretičari utrkuju se da naprave liste najinteligentnijih pasa. Najčešće merilo im je koliko brzo uče komande i savladavaju problem po našim uputstvima. Tako imamo pse koji brzo uče da raportiraju, dok mnogi psi nisu motivisani za taj zadatak; postoje rase koje izuzetno dobro okupljaju ovce, dok drugi ne shvataju cilj toga... Zato je pristup tumačenju pseće inteligencije isključivo na ovaj način, površan, jer vrlo često pasmine koje su u rešavanju tih zadataka izuzetno dobre, u komunikaciji sa drugim psima ili sposobnosti da se snađu u prirodi ili bez čoveka – kaskaju. Razlog je čovekovo uplitanje u ukrštanje pasa u želji da stvore pse koji brzo uče ono što mi želimo, zanemarujući pseću prirodu.