Svim bićima potrebno je da budu usresređeni na ono što rade. Ukoliko nam je cilj da iznesemo orman na treći sprat, potrebno je da budemo fokusirani na to. Kada životinje love, one su usresređene i organizovane – fokusirane, ali ne fiksirane. Fokusiranje je prirodno stanje, fiksiranje nije. Ono predstavlja opsesiju. Sve što se radi van kontrole i ograničenja je znak opsesivnosti. Javlja se iz dva razloga ili njihovom kombinacijom.
Prvi je ukoliko pas nije dovoljno u šetnji – ne u parku dok pričamo sa drugim vlasnicima pasa – već u ozbiljnoj šetnji. Tada mu je osujećena prirodna potreba da šeta i migrira. U takvom stanju podložniji je da traži i nađe zamenu za trošenje energije. To može da bude bilo šta: rep, loptica, kamen, cipela, biljka u bašti... Vremenom postaje opsednut njima. Ukoliko mu to nije dostupno, zameniće ga nečim drugim. Vremenom će to sve više raditi jer ga to kontroliše – opseda. To se u prirodi psima ne dešava.
Drugi, teži razlog, može biti trauma. Ukoliko psa nešto uplaši, a vlasnik ne reaguje na pravi način – kao vođa – situacija će izazvati paniku kod psa i postaće nesiguran. Ne verujući vlasniku, sam pokušava da pronađe sigurnost usmeravajući se ka nečemu što zapravo daje lažan osećaj sigurnosti, nešto što postaje njegova opsesija.