Vuk i čovek

Mnogo više je čovek opsednut vukom, nego vuk čovekom. Zapravo, vukovi su životinje koje se skrivaju i izbegavaju ljude i u skladu s tim, najrađe naseljavaju oblasti u kojima nema ljudi.
S druge strane hajke na vukove poznate su vekovima. Ne samo da se organizuju zbog domaćih životinja kojima se čovek hrani, već se vukovi smatraju oličenjem svakog zla. A paradoksalno je da su najviše istrebljivani u takozvanim razvijenim zemljama. Dok su se Indijanci divili vučjem načinu života, Evropa je prednjačila u istrebljivanju ovih životinja, a to je prenela u Severnu Ameriku u koju su doseljenici sa sobom doneli iracionalan strah od vukova. Jer vukovi neosporno više vole da se hrane divljim nego domaćim papkarima. Ne ubijaju iz zadovoljstva, za razliku od ljudi. Dok nije gladan, jedna je od najplašljivijih životinja koje postoje. Beži i od čoveka i domaćih pasa i stoke. Kada je gladan – zaboravlja na opreznost i lukavstvo. Tada je ludo hrabar i ne plaši se ničega – „gladan je kao vuk“. Samo u takvom stanju sklon je da napadne domaću stoku, ali i tada daleko ređe nego što ljudi misle. Istraživanja su dokazala da vukovi ubiju manje od jedne ovce na 1000 ovaca, a čak 80% domaćih životinja koje vukovi ubiju su ovce, što znači da je ukupna šteta koju prave 1 na više hiljada domaćih životinja. A i taj broj bi bio manji da ljudi ne krče šume i ne love divlje životinje jer time uništavaju njihovo stanište i vukovi ostaju bez dovoljno hrane.
Vuk je često predstavljan u pričama, knjigama, filmovima... kao odvratna, strašna zver – ala, groznih i opasnih osobina. Već vekovima nosi teret bića koje uliva strah. Na talasu toga, praznoverje ga je pretvorilo i u vukodlaka, neman koja je nekada vuk, a nekada čovek. Mesečina vukovima olakšava lov i zavijanjem se okupljaju, a ljudi su odmah zlonamerno izmislili vukodlake koji se pojavljuju kad je pun mesec. Način da se ove životinje zamrze učinile su mnoge knjige, među kojima su verovatno najpoznatije bajke „Crvenkapa“ i „Vuk i tri praseta“.
U knjizi čuvenog zoologa Brema opisana je potera za vukom: „Čovek ne može da zamisli odvratniju sliku od vuka koji je hajkom izmoren do smrti. Mršav jezik visi mu iz njuške iz koje se cedi slina, žućkastobelo čupavo krzno nakostrešilo se a iz njega struji odvratan zadah. Stražnje noge mu klecaju kad god se okrene prema goniteljima. Ovi dobro poznaju svog protivnika pa silaze s konja i ubijaju ga toljagom, ili mu gurnu u gubicu neku krpu ili stari šešir, hvataju ga za potiljak, vežu mu njušku i noge i ponesu sa sobom kući.“
Čovekovim postupcima, vukovi su iščeznuli na velikoj površini evropskog kontinenta i velikom delu Severne Amerike. Uništavanje vukova naročito je bilo u 19. i 20. veku.
U mnogim zemljama istrebljivanje je bilo veoma surovo: već u 18. veku nestali su sa Britanskih ostrva. U Engleskoj poslednji su ubijeni 1500. godine, a u Irskoj 1800. godine. U Pruskoj je 1819. odstreljeno 1080 vukova. U 19. veku desetkovani su u mnogim zemljama zapadne Evrope. Već u prvoj polovini 19. veka u potpunosti su istrebljeni duž istočne obale Sjedinjenih Američkih Država, a nedugo zatim i sa zapadne obale SAD i južne Kanade. Veoma mnogo pobijeno je i u Aziji.
Tokom oba svetska rata, u Evropi su se u dobrom delu preporodili. Ali nakon ratova, ljudi su ih ponovo istrebljivali, motivisani uverenjem da strašno ugrožavaju i njih i domaće životinje. Ubijani su čak i kada su se nalazili daleko od gazdinstava. Danas su u zapadnoj Evropi retki. Tu preživljavaju u malim džepićima divljine.
Do polovine 20. veka slika vuka u zlom svetlu bila je i kod većine biologa. Prvi koji je stao u odbranu vukova je naučnik Aldo Leopold.