Domaći pas nastao je iz čovekove potrebe. Stvoren je da bi čuvao gazdinstva, druge domaće životinje i pomagao u lovu. Ipak, vrlo brzo postupak selektiranja i ukrštanja izmakao je kontroli.
Čovek je uvideo da nije baš lako dresirati psa da napada kad on to poželi ili da bude neprirodno i nadmerno agresivan; da maše repom kome god da priđe ili da nam donosi štap koliko god puta ga bacili. Zbog toga se pribeglo stvaranju rasa sposobnijih za obavljanje određenih zadataka.
Industrijskom revolucijom (1760–1820/1840) došlo je do napretka u oblasti tehnike i udaljavanja čoveka od prirode. Tehničke inovacije učinile su da mnogi domaći psi više nisu bili neophodni. Umesto da novonastale okolnosti umire ljude – da prestanu sa stvaranjem novih rasa – dešava se suprotno. Broj rasa se i dalje uvećava jer naučni napredak je dobra podloga i pogon za to.
Osobine koje bi priroda eliminisala – čovek forsira jer mu se sviđaju, a to sa sobom nosi ozbiljne posledice. U tom procesu izvesni instinkti se stiču, ali prirodni se gube. Tako su neke rase bez straha i opreza – smele, a ne hrabre životinje. Neke agresivne, a ne stabilne. Neke hiperaktivne, a ne odmerene... Što je domaći pas manje rasan, imaće širi raspon agresivnih signala, ali i širi raspon pomirljivih signala, jer deo svrhe psećeg komuniciranja je izbeći fizički sukob. Suprotno tome, rasni psi imaće ili više submisivnih signala, ili više agresivnih, ili mogu biti manje svesni signala drugih pasa. Uz to fizički izgled na kom se insistira često utiče na otežano kretanje, otežano disanje i druge zdravstvene probleme.
Britanska aristokratija u želji da se udalji od srednje klase, uvela je koncept pedigrea (rodovnika). Težila je očuvanju samo čistokrvnih životinja, onih primeraka sa lepim i zdravim izgledom – naravno po njihovim merilima. Počelo je organizovanje izložbi pasa imajući na umu promociju rasnog psa.
Promene u izgledu koje kao standard postavljaju izložbena pravila različite su, a najčešće je skraćenje njuške, više nabora na koži naročito glave, uvećanje glave i vratnog dela, produžavanje ušiju, ali i oblika abdomena, dužine nogu i mnoge druge.
Danas postoji više od 800 rasa pasa, a taj broj se i dalje uvećava. Od toga je oko 400 priznatih od strane kinoloških organizacija. Ostale su u procesu standardizovanja, mada se neke u pojedinim zemljama već sad zvanično tretiraju kao pasmine.