Dresura je specijalizovanje psa za određene zadatke. Njena suština je učenje psa da radi nešto što mi želimo. To može biti samo „daj šapu“ pa sve do potpune obuke za određenu delatnost poput traženja eksplozivnih naprava ili droge.
Učenje psa da da šapu nije ništa strašno, ali ukoliko ga učimo mnoštvu trikova, ili ako dobar deo života provodi obavljajući zadatke koje mu postavljamo da reši, onda to postaje dresura, a pas postaje dresirani pas.
Zagovornici dresure braniće svoj stav da ona ide u skladu s psećom prirodom. To je donekle tačno, jer su ljudi po svojoj želji i ukusu, ukrštanjem stvorili rase koje pokazuju određenu sklonost nauštrb zdravih psećih osobenosti.
Ljudi su kroćenjem prirode stvorili i dalje stvaraju rase pogodnije za određeni vid dresure – bilo da je reč o napadu i odbrani, preskakanju kroz obruč, trčanju za mehaničkim zecom, borbi s drugim psima i životinjama... Dakle selekcijom su stvarane rase koje su pokazale predispozicije za savladavanje određenih zadataka koje čovek postavlja. Zato pogodna rasa i princip uslovljavanja vrlo lako dovode do psa koji obavlja zadatak. Teško da ćete videti pudlicu kako skače na čoveka sa puškom, kao ni mastifa koji šeni.
Psu je potrebno pravilno vaspitanje, a dresura je uslovljavanje. Ako je pas disciplinovan, ne treba mu dresura. Ako je dresiran, a nedisciplinovan onda je dresiranost privid kontrole i discipline. Ljudi misle da to što pas počne da traži drogu znači da je pod kontrolom, a on to radi jer je zloupotrebljen uslovni refleks i jedan od najvećih nagona – nagon za hranom tj. preživljavanjem povezan sa mirisom narkotika.
Određenim dreserskim metodama pas može postati veoma poslušan, ali takva poslušnost je lažna slika o stabilnosti psa, ali i o vernosti i privrženosti osobi koja izdaje komande. Pas to radi mehanički.
Mnogi zagovornici dresure brane svoj stav tezom da psi vole da rade. Psi zaista vole da rade. Ali potreban im je rad blizak iskonskoj psećoj prirodi. Naravno, određene rase imaju jak nagon za nečim jer im je čovek selekcijom usadio potpuno neprirodne instinkte. Ali ako je već tako, mi tome moramo naći dobru simulaciju, ali simulaciju koja neće štetiti psu niti biti opasna za druge pse. Dakle nećemo sprečavati hrtove da se istrčavaju – naprotiv, i te kako treba da trče. Ali ne treba da ih guramo u sport. Ne treba od njih praviti profesionalne trkače i tako otići u ekstrem. Ukoliko je pas jakog instinkta da njuši i traga – moramo mu to pružiti, ali ne smemo zloupotrebljavati tu sklonost kako bi postao mašina koja traži eksploziv. Za rase koje su stvarane za borbe sa drugim životinjama, javlja se problem više. Teže je naći simulaciju onoga što im je čovek ukršanjem usadio u karakter, a s druge strane potpuno je nemoralno, a još bitnije zakonom zabranjeno puštati ih u borbe. Zbog toga je opasno imati psa borbenih gena.
Nažalost među ljudima mnogo više oduševljenja izazivaju dresirani psi, a ne oni koji su mentalno i fizički ispunjeni iako ne znaju ni jedan jedini trik.