Čovek je još u dalekoj prošlosti sebe definisao kao superiornu vrstu. Još od početka vremena težio je da ovlada prirodom, a time i suzbije divlje impulse životinja. Iz dana u dan ljudi su postajali svesniji svoje „moći“ nad prirodom.
Zakoni prirode
Životinje poštuju zakone prirode – instinktivno, a ljudi ne poštuju – svesno. Sebe smo zaštitili – bar smo u to uvereni – od posledica kršenja njenih zakona, ali to ne znači da posledice uništavanja, zagađivanja i udaljavanja od prirode, za sada nemaju makar indirektno negativan uticaj na nas. Bar onaj najočigledniji da sve više gubimo kontakt sa prirodom.
Pripitomljavanje
Prva životinja koju je čovek pripitomio bio je pas – pre oko 12 000 godina. Tada je na zemlji živelo oko pet miliona ljudi. Od tada, za manje od 5 000 godina ljudska populacija porasla je tri puta, pa je pre oko 7 000 godina bilo 15 miliona ljudi. Danas na planeti živi preko sedam milijardi ljudi.
Pripitomljavanje životinja olakšalo je čovečji život, ali vremenom je to izmaklo kontroli. Svinje su pripitomljene pre oko 8 000 godina, a stvaranjem zaliha žitarica pojavili su se glodari. To je bio čas da se pripitome mačke jer su pogodne u borbi protiv glodara. To je učinjeno oko 5 000 godina nakon nastanka domaćeg psa.
U okolnostima u kojima su svinje i koze pripitomljene i žive među ljudima, ljudi nastavljaju dalje oblikovanje prirode. Pokušavaju da poboljšaju osobine životinja; naravno poboljšanje znači veća korist koju čovek dobija od njih. Pod čovekovim uticajem, anatomija, krzno i ponašanje polako se menjaju. Konstantno unošenje promena kod domaćih životinja, neretko donese i izrazitije abnormalnosti ili čudne oblike. Neke mutacije (promene) se otklanjaju, a neke zadržavaju – u zavisnosti od potrebe ljudi.
Vek proizvodnje novih vrsta – 19. je vek, naročito njegova druga polovina jer industrijalizacijom i istraživanjem profitabilnosti, omogućen je porast naučnog odgajanja životinja.
Veličina, koža, dispozicija (sklonosti) i produktivnost se oblikuju. Tako su nastale domaće životinje današnjeg izgleda i osobina. Čovek modifikuje plodnost životinja. One su seksualno aktivnije, time produktivnije – čovek profitira. Ukoliko je cilj više mesa – ukrštaju se one koje daju više mesa. Tako je i ako je namera dobijanje više mleka ili vune.
Rezultat je lako uočljiv na primeru divljeg vepra koji obično može da ima od 4 do 6 mladunčadi. Čovek je uspeo da ovaj kapacitet kod svinje poveća na 12 mladih. Dobar primer je i divlja kokoška koja može da snese 60 jaja godišnje, dok njena pripitomljena rođaka i više od stotinu jaja. Sada hibridne nosilje snesu i preko 300 jaja godišnje.
Danas se razlikuje oko 800 rasa stoke, preko 900 rasa ovaca, oko 400 rasa koza i svinja, oko 800 rasa domaćih pasa.
U mnogim zemljama nema vukova niti drugih divljih pasa. Ugroženost kanida u divljini je alarmantna, naročito pojedinih vrsta.
A s druge strane broj domaćih pasa raste. A mi smo odgovorni za nastanak domaćih pasa. Izvukli smo ih iz prirode i prilagodili svojim potrebama. Oni to nisu tražili. Zato, ako smo ih odvojili od prirode, odgovorni smo za njih. Ali i oni su žrtve čovekovih postupaka. Mnogima ulični psi (koji su takođe domaći psi!) smetaju. Neodgovorno se prema njima ponašaju, zanemaruju, a vrlo često ih i surovo tretiraju – zlostavljaju. A razlog zašto je toliko pasa na ulicama je ponovo i jedino – čovek. A kakvog li paradoksa, direktnom inicijativom ljudi broj rasa pasa i dalje se uvećava. Stvaraju se rase koje su sve udaljenije od prirodnog izgleda i osobina.
Rene Dekart tvrdio je da samo ljudi imaju svest i istinsku inteligenciju ili bilo koji viši oblik mentalne sposobnosti. Crkva je to podržavala. Kasnije je industrijska revolucija donela silne zloupotrebe životinja zbog profita. Nastavilo se dalje. Šezdesetih godina 20. veka bilo je pokušaja da delfini nauče engleski jezik ubrizgavajući im LSD za vreme testiranja. Savremeno društvo koje propagira zdravu ishranu, brigu o životinjama, zapravo s jedne strane se gnuša onoga što je činjeno u prošlosti, ali suštinski ništa ne čini po pitanju zaštite životinja – naprotiv. Jer čovek kroti prirodu, samo se tokom istorije način na koji to radi menjao.