Svaka fizička prepreka – naročito za predatore dok love – prekida vizualnu komunikaciju. Zato je sluh veoma bitan, a pseći je veoma izoštren. Kod gotovo svih kanida najrazvijenije je čulo iza čula mirisa.
Ljudsko uvo čuje zvukove frekfencije od 20 Hz do 20 000 Hz. Psi registruju zvuk frekfencije manje od 16 Hz i veće od 100 000 Hz. Dakle što se tiče razabiranja dubokih zvukova čovek ne zaostaje mnogo, ali u opažanju visokih tonova, pas daleko nadmašuje čoveka. Zato mogu da hvataju miševe i druge glodare u mraku jer s lakoćom čuju sićušne signale koji dolaze od njihovog cviljenja – što je za čovečiji sluh nedostižno.
Čuju sa mnogo većih razdaljina. Osim toga, kod većine uši su veoma pokretljive, što omogućava precizno lokalizovanje zvuka. Tako vuk može da čuje i odredi mesto pucketanja grančice sa udaljenosti od tri kilometara. S druge strane psi divljine koji love noću imaju najbolji sluh, pa se smatra da lisica bolje čuje od vuka.
Domaćim psima preklopljenih ušiju najčešće je razlika između sluha i njuha nešto veća. Takve uši su manje pokretne i više zatvaraju protok zvuka ka ušnim kanalima, ali im je njuh sjajan. Ipak i tu nema strogih pravila.
