Izraz fobija potiče od grčke reči phobos, koja znači bekstvo, užas, panika. Strah koji je vezan za neke stvari, bića ili situacije koji objektivno nisu uzrok opasnosti. Za razliku od psa, čovek prepoznaje da objektivne opasnosti nema, a ipak je individua prinuđena da izbegava predmet koji je izlaže strahu.
Svaki realan strah može postati fobija kada preraste u preterani strah. Na primer, ako vas neko pita šta osetite na pretpostavku: biti živ zakopan, verovatno je osećanje poput „naježio sam se“. Ali to nije fobija. Ukoliko vam um ostane zaglavljen na toj misli, onda se fobija razvija. Slično je sa psima. Ukoliko pridate značaj nečem bezazlenom što izazove nelagodu kod psa, npr. uplaši se kese koja se kovitla na asfaltu, vrlo lako može da mu se javi fobija i da sve kese doživljava kao ozbiljnu pretnju.
Ozbiljno loše iskustvo najčešće je uzrok fobije. Ukoliko pseći um nije sposoban da se pokrene napred, strah koji se javio zbog nekog incidenta može da postane fobija. Ukoliko pukne petarda, pas se u trenutku zaustavi i možda oseti blagi nemir, što je prirodno. Međutim, ako svoj um ne pokrene dalje i to ne ostavi za sobom, kao nešto što je moglo da ga ugrozi, ali nije, moguće je da preraste u fobiju.
Fobija može biti toliko jaka da pas nije u stanju da kontroliše um i kao posledica je panično bežanje, ili se pak ukopa u mestu – „oduzme od straha“.
Svi psi – i potpuno pokorni i veoma dominantni – mogu da zapadnu u fobično stanje.